Jedan krajnje bizaran događaj koji se odigrao 1997. godine u Francuskoj možda bi bio sasvim odgovarajući pre 500 godina kada je još trajala hajka na veštice, ali se ipak dogodio krajem 20. veka
Događaj je veoma čudan: trgovci antikvitetima su se obratili novinarima sa zahtevom da upozore kolekcionare da ne kupuju ogledalo na čijem okviru piše: Luj Arpo 1743. Trgovci su objasnili da je to ogledalo ubilo gotovo 38 ljudi tokom svoje duge istorije. A kada je ogledalo nestalo, odlučili su da se obrate medijima. Ustanovljeno je da je ogledalo nestalo tek kada je profesor kriminologije zatražio dozvolu da ga fotografiše kako bi fotografije pokazao svojim studentima. „Ogledalo je čuvano u policijskoj stanici otkako je ubilo dvoje ljudi 1910. Međutim, neko je provalio u policijsko skladište i ukrao nekoliko stvari, uključujući i ogledalo. Mislimo da će lopov pokušati da ga proda i zbog toga upozoravamo potencijalne kupce da je ta stvar smrtonosna“, izjavio je portparol Francuske asocijacije kolekcionara antikviteta.
Priča kaže da pomenuto ogledalo izaziva izliv krvi u mozak kod ljudi koji se ogledaju u njemu. Neki veruju da ogledalo reflektuje zrake svetla na specifičan način, a drugi tvrde da je u pitanju negativna energija koju je ogledalo upijalo stotinama godina. Ima i ljudi koji smatraju da je ogledalo prozor u drugi svet. Ne postoji zvaničan stav o ovom antikvarnom ogledalu, ali ljudi još uvek uporno pokušavaju da objasne razloge tolikih misterioznih smrti njegovih prethodnih vlasnika.
Ogledalo je poput magneta: u stanju je da privuče otrovna isparenja i akumulira ih na svojoj površini. Italijanski filozof Tomazo Kampanela (1568-1639.) je u vezi toga u delu Del senso delle cose e della magia zapisao prilično zastrašujuću teoriju: „Stare žene koje u svojim venama nemaju toplu krv, kojima užasan smrad dopire iz usta i očiju, otkriće da su im ogledala postala zamagljena jer se vlaga koja kaplje iz njihovog odurnog daha lepi na jasno, hladno staklo. Ako im pljuvačka kaplje na tkaninu, tkanina će propasti. Ako dete spava sa starom ženom, njegovih će dana na ovom svetu biti manje a njenih više, pa će dete konačno i umreti.“
Francuski naučnici su o istom pitanju raspravljali stotinama godina. U dokumentu Pariske akademije nauka iz 1739. piše: „Kada se stara žena približi čistom ogledalu i provede dosta vremena pred njim, ogledalo upije dosta od njenih loših sokova. Hemijske analize pokazuju da su ti sokovi veoma otrovni.“
Neki istraživači koriste ovu osobinu ogledala da objasne sujeverje po kome čovek ne treba da staje pred ogledalo kada je bolestan. Otrovne supstance koje bolesna osoba izdiše, ostaju na staklu ogledala a zatim isparavaju, nanoseći štetu zdravlju drugih ljudi koji udahnu otrovani vazduh.
Međutim, na ogledalu Luja Arpoa nije hemijski sediment odgovoran za smrt tolikih ljudi. Otrovne supstance se mogu sprati sa površine veoma lako, a to je ogledalo nesumnjivo bilo oprano mnogo puta. Međutim, ogledalo možda sadrži nekakvu specifičnu informaciju – ne bi bilo ludo pretpostaviti da možda poseduje neku vrstu memorije.
Ogledalo u kući je svedok svega što se u njoj događa. Ono reflektuje drame i tragedije, glupe i zabavne događaje, lepotu i rugobu života. Nekada su ljudi maštali o tome kako bi bilo kada bi ogledala nekako mogla da u flešbeku prikažu pojedine epizode iz njihove prošlosti kojima su bila svedoci. A. Volis u svojoj knjizi Književna ogledala piše: „Ogledalo je uvek sadašnjost bez prošlosti i bez budućnosti. Ogledalo je inkarnacija amnezije. To je bujni trenutak koji zauvek nestane onda kada bude reflektovan“.
Iako je veoma teško verovati da je ogledalo poput video kamere, nije isključeno da je u stanju da „zapamti“ čudne karakteristike svojih vlasnika. Doktor Hans Berndt iz Izraela, sproveo je zanimljiv eksperiment sa ženom koja je imala neobične čulne sposobnosti. Zatražio je da objasni osećaj koji kod nje izazivaju nepoznati predmeti zatvoreni u dve identične kutije. Žena je rekla da ima neobičan osećaj guranja koji dopire iz jedne od kutija, ali da je stvar sa drugom kutijom sasvim različita. Rekla je da u njoj postoji nešto drevno, oronuli amfiteatar sa ogromnim drevnim amforama. Kada je doktor otvorio kutije, žena je ugledala komade prozorskog stakla u jednoj i rimske novčiće koje su arheolozi iskopali u Vitelejemu u drugoj. Fragmenti stakla u prvoj kutiji su uzeti sa prozora koji je slomljen u eksploziji u Jerusalimu, kada je ubijeno dosta ljudi.
Ako sve stvari poseduju određena memorijska svojstva, onda ogledalo nije nikakav izuzetak, posebno kada je reč o ogledalima sa srebrnim amalgamima, pošto je srebro metal sa snažnim informacionim kapacitetom. Moglo bi se pretpostaviti da ogledalo zrači informacijama koje je ranije uskladištilo. Takvo će zračenje sigurno uticati na ljudska bića.
Treba biti veoma oprezan kada se ogledalo kači u sobi, jer je možda napunjeno negativnom energijom. Staro ogledalo bogate prošlosti često izaziva neobične snove pune bizarnih prizora. Ono može pobuditi neuobičajene želje, neobjašnjive strahove i još mnogo toga. Najverovatnije da se ogledalo seća uslova, emocija i osećanja koja su ljudska bića imala. Ogledalo čuva informacije i seća se ne slika, već njihovog značenja. A to značenje može uticati na um novog vlasnika.
Foto: Pixabay
