Bavljenje teško merljivim zračenjima koja su „nevidljiva“ za većinu današnjih instrumenata ima svoju istoriju i tehnologiju koja se dugo razvijala.
Sedamdesetih godina prošlog veka počelo se sa projektima koji su za cilj imali povezivanje ovog iskustva sa naučnom metodologijom. O tome je svojevremeno pisao ruski časopis Nauka i žiznj izazvavši „malu revoluciju“ u dotadašnjem tvdokorno materijalističkom ustrojstvu svakog pogleda na prirodne nauke.
Početkom proleća 1968, grupa od 236 geologa, geofizičara, hidrologa, biofizičara, lekara, fiziologa i psihologa iz 98 istraživačkih instituta i ekonomskih komiteta za planiranje, okupila se u Moskvi na Seminaru o problemu biofizičkog efekta. Sponzorisan od strane Sekcije za tehničku parapsihologiju i biointroskopiju društva za nauku i tehnologiju Industrije instrumenata, pažnja seminara bila je fokusirana na – radiesteziju!
Novi nazivi „biofizički efekat“ (BFE) i „biofizički metod“ (BFM), verovatno su inspirisani životnim radom profesora Leonida Vasiljeva koji je 30 godina proučavao telepatsku komunikaciju na Institutu za proučavanje mozga i nervnih aktivnosti u Lenjingradu.
Tokom Staljinove ere kada su psihološka istraživanja bila prilično sputana ideološkim pristupom svemu i svačemu, Vasiljev je morao da radi anonimno, ali je posle dolaska povoljnijeg intelektualnog perioda pod Nikitom Hruščovim 1959. konačno mogao da objavi svoju čuvenu knjigu Misteriozni fenomeni ljudske psihe. Godinu dana kasnije objavio je i drugu knjigu: Biološka radio komunikacija, u kojoj formalno predstavlja tezu da su biološki organizmi sposobni da emituju i primaju informacije pomoću neidentifikovanog nosećeg talasa. Pošto je slični neidentifikovani talas dugo smatran postulatom fenomena rašljarstva, izgledalo je logično da se za tu „umetnost“ pronađe novo ime bez magijskih primesa, koje bi zadržalo ideju Vasiljeva o vezi između fizike i biologije. Tako je nastao biofizički efekat, naziv koji se direktno ili indirektno pripisuje čuvenom lenjingradskom profesoru.
Rašljarstvo je iz Nemačke migriralo ka Zapadu, ali i prema istoku ka Rusiji, gde su rudari na Uralu pomoću njega otkrivali rude još pre nekoliko vekova. Pre I svetskog rata, na dalekom Istoku se rašljama pronalazila voda za graditelje amurske železničke pruge. Na moskovskom seminaru je gruzijski hidrološki inženjer Georgij I. Kevkišvili podsetio kako je, pre II svetskog rata, angažovan od strane Crvene Armije da pronađe toliko potrebnu vodu za potrebe privremenih vojnih kampova u oblasti sušom pogođenog severnog Kavkaza.
Tokom rata su još dva inženjera, Evgenij Simonov i Boris Tarejev, objavili svoja rašljarska otkrića i časopisu Električestvo, vodećem žurnalu za elektroinženjere. „Otkrili smo da je moguće locirati trofazni električni kabl pod zemljom“, napisali su. „Smer skretanja rašlji, gore ili dole, takođe omogućava da se ustanovi pravac kojim se kreće energija u kablu. Osoba koja u rukama drži rašlje postaje neobično osetljiv elektrofizički uređaj. Sile u rašljama su hiljadu puta jače od onih koje se nalaze u galvanometrima. Iako se njihova pojava ne može objasniti pukim efektom elektrostatike ili geomagnetskim poljima, jasno je da u pitanju ipak nije magija kako su to naši preci u srednjem veku verovali.“
Otprilike u isto vreme, poznati akademski autoritet Gerasim V. Bogomolov, profesor hidrologije i član Beloruske akademije nauka koji se i sam bavio rašljarstvom, savršeno tačno je predviđao dubinu i dimenzije mnogih podzemnih vodotokova koje je pronašao, baš kao i prečnike podzemnih cevi i električnih kablova.
Godine 1966, doktor geologije i minerologije Nikolaj N. Sočevanov, jedan od vodećih stručnjaka za geo istraživanja, otvorio je modernu eru ruskog rašljarstva prezentacijom svojih otkrića na skupovima nekoliko naučnih društava u Lenjingardu, uključujući i ono posvećeno tehnologiji svemirske ere pod okriljem sovjetskog Ministarstva odbrane. Sočevanov opisuje svoje testiranje rašljarskih sposobnosti 40 subjekata, od kojih je najmanje njih četvoro moglo da precizno detektuje vodu za koju geolozi znaju da se filtrira kroz ogromnu zemljanu branu što reguliše tok reke Ču nedaleko od jezera Isik Kul u centralnoj Aziji.
Sočevanov je razvio seriju rašlji u obliku slova U i to napravljenih od različitih metala i opremljenih specijalnim ručkama tako da ne mogu da iskliznu iz ruke kao što je to bio slučaj sa drvenim rašljastim štapom, a koje mogu da naprave potpuni okret od 360 stepeni.
Radiestezijske instrumente možete pogledati ako kliknete ovde.
„Tako postaje moguće da se sa distance, dok se rašljar kreće svojom putanjom, snimi broj okretaja u određenom vremenskom periodu ili intervalu. Na taj način se stepen kvantitativne analize može primeniti na biofizički efekat.“
D.R.
Foto: OEC
