Može li da dođe do reprize hladnog talasa koji je januara 1709. godine zaledio gotovo ceo kontinent. Stručnjaci tvrde da nema mesta panici ali – ko može da im veruje
Nije bilo nikakavog upozorenja o predstojećoj katastrofi. Početkom januara 1709. godine, najstrašnija hladnoća u poslednjih 500 godina neočekivano se obrušila na ljude i životinje, donoseći smrt i uništenje. Na čitavom kontinentu, od Norveške do Italije i od Rumunije do Francuske, led je okovao sve reke i jezera i prekrio more. Životinje su umirale u stajama, tela nesrećnih putnika ostajala smrznuta kraj puteva. Tokom dve nedelje, samo u Parizu koji je tada bio najveći grad svoga vremena, umrlo je više od 24.000 ljudi, zbog uništenih zaliha hrane harala je glad, a reka Sena koja je tekla kroz grad bila je potpuno zamrznuta.
Iako je užasno smrzavanje potrajalo samo tri meseca, bilo je dovoljno da uništi sve biljke koje su posejane prethodne godine. Gubitak letine je pokrenuo čitav lanac događaja koji su kulminirali širenjem sveopšte gladi, neredima i krvavim borbama za ono malo hrane koja se mogla pronaći. Životinje su umirale od hladnoće uprkos trudu seljaka da ih svake noći ugreju vatrama. Tlo se zamrzlo do neverovatne dubine od jednog metra, čak i dublje, pa je stradalo i korenje drveća.
Temperatura izmerena u Parizu 10. januara 1709. godine bila je -24 stepeni Celzijusa, što je najniža temperatura koju su meteorolozi toga vremena ikada zabeležili. Čak su i plemići imali problema da se zagreju. Francuski dvor, najraskošniji kraljevski dvor na svetu, tokom perioda zamrzavanja ostao je u celosti iza zatvorenih vrata, dok su dvorani i kraljevska porodica pokušavali da se zagreju najbolje što su mogli.
„Sedim kraj raspaljene vatre visoke metar, preko zatvorenih vrata je prebačena perina, glavu, vrat, ramena i noge sam omotala samurovinom a telo medveđim krznom, a još uvek drhtim od hladnoće i jedva uspevam da rukom držim pero. Nikada u životu nisam videla zimu kao ovu“, užasnuto je pisala vojvotkinja od Orleana svojoj tetki u Nemačkoj.
„Putnici umiru na putevima, stoka crkava u štalama, divlje životinje po šumama; gotovo su sve ptice mrtve, vino se smrzlo u bačvama, a širom grada se na ulicama pale lomače da se ogreje sirotinja“, piše kanonik iz Burgundije.
„Događalo se tada nešto krajnje neuobičajeno. Zahvaljujući dnevnim merenjima može se odrediti pouzadni mesečni prosek temperature, ali i videti šta se događalo iz dana u dan. Ovo je ključna klimatska zona. Vreme ovde odražava vremenske uslove širom Atlantika, odakle u normalnim uslovima potiče veći deo meteoroloških prilika u Evropi“, kaže klimatolog Denis Viler sa univerziteta Sadrelend, koji je sa svojim kolegama prikupio obimnu bazu podataka iz tog perioda i to unazad sve do 1685. godine.
„Neophodno je objasniti prirodne varijacije klime tokom prošlih vekova, kako bismo otkrili sve faktore koji doprinose promeni klime. A pre nego što nam to pođe za rukom, moramo detaljno pobrojati sve moguće promene“, kaže Viler.
„Klima se ne ponaša dosledno, pa se topliji ili hladniji i suvlji i vlažniji periodi ne mogu uvek objasniti istim mehanizmima. Neki ljudi tvrde da današnje otopljavanje nije ništa novo. Međutim ti događaji se ne mogu porediti. Faktori koji su izazvali otopljenje u prošlosti su potpno različiti u odnosu na ove koji su na delu u našem vremenu“, naglašava ovaj istraživač. Ipak…
Foto: Pixabay
