Kap parfema, dah afteršejva ili trunčica kolonjske vode – da li bi vam se dopalo da zanosnom mirisu dodate hormon seksa pre nego što krenete u ludi noćni provod?
Mogu li određene hemikalije da vas učine neodoljivim za suprotan pol? Brza pretraga otkriva 27.000 veb sajtova na kojima se prodaju feromoni koji bi trebalo da od vas stvore instant super zavodnika/zavodnicu. Nažalost, za ovakve tvrdnje se teško može pronaći naučno opravdanje.
Feromoni su hemikalije koje oslobađaju životinje, a koje imaju funkciju signala za druge pripadnike iste vrste.
Postojanje feromona je u 19. veku demonstrirao francuski biolog Žan-Anri Fabr. Njegova istraživanja su započela kada mu je kuću opselo jato muških moljaca. Fabr je neposredno pre toga posmatrao ženku moljca kako se izleže iz čaure. Nekako je iz svog žičanog kaveza ova jedna jedina ženka uspela da privuče najmanje četrdeset mužjaka, željnih da se upuste u proces parenja. Fabr je kasnije dokazao da je za privlačenje suprotnog pola odgovorna jedna vrsta moćnog mirisa kojeg ljudi nisu bili u stanju da osete.
Naravno, svi su želeli da znaju da li i ljudi imaju sposobnost privlačenja suprotnog pola feromonima. Parfemdžije i još neki drugi su odavno tvrdili da je ljudski nos ključ erotskog uzbuđenja; hrana poput tartufa je još uvek na ceni zbog navodnih afrodizijačkih svojstava skrivenih u njihovom oporom mirisu. Međutim, takve tvrdnje su pre deo folklora nego naučna činjenica.
Naučno istraživanje feromona je započelo 1959, kada je naučnicima uspelo da izoluju prvi put seksualni feromon insekata. Zadatak je bio zastrašujuće kompleksan i uključuje rasipanje mnogih organskih molekula i traganje za onim pravim – ili, što je češće, za pravom kombinacijom dve ili više supstanci. Ali nagrada je bila vredna truda. Kada se jednom izdvoje specifični feromoni insekta, identifikuju i sintetišu, mogu se koristiti kao moćna i nova sredstva za zaštitu useva.
Već 70-tih godina prošlog veka, farmeri su umesto otrovnim pesticidima mogli da prskaju polja malim količinama seks feromona protiv insekata štetočina kakav je, na primer, jabukov leptir. Kada se oblast zasiti feromonima, mužjaci i ženke ne mogu da pronađu jedni druge i da se pare, pa količina štetočina drastično opadne. U međuvremenu su se i zamke na bazi seks feromona za semene žiške i ostale štetočine, pokazale izuzetno efikasnim.
Istraživanje ljudskih feromona je išlo daleko sporije. S jedne strane, još uvek su aktuelne rasprave o vomeronozalnom organu (Džejkobsonov organ) koji detektuje feromone i druge hemikalije. Iako lociran u nosu, ovaj organ je prilično odvojen od funkcije mirisa. Problem je i što je kod odraslih osoba njegovo postojanje daleko od dokazanog. Neki istraživači tvrde da mogu identifikovati određenu strukturu u nosu kao Džejkobsonov organ, drugi tvrde da je to inertan ostatak lišen ključnog funkcionalnog elementa životinjskih vomeronozalnih organa.
Međutim, nekolicina eksperimenata ukazuje da su ljudi osetljivi na međusobne hemijske poruke. Većina istraživanja fokusirana je na „osnovne“ feromone, koji traju i nekoliko dana a ne samo nekoliko minuta. Tim sa čikaškog univerziteta je još1998. godine pronašao odgovor na pitanje zbog čega su menstrualni ciklusi kod grupa žena sinhronizovani. Zavisno od toga gde se nalaze u vreme ciklusa, žene će emitovati jedinjenja koja utiču na druge, ubrzavanjem ili usporavanjem lučenja luteinskog hormona koji kontroliše dužinu i tajming menstrualnog ciklusa. Evolucioni razlozi za ovakav proces su još uvek misterija.
Takođe je moguća hemijska komunikacija među polovima. Studija koju su sproveli pensilvanijski univerzitet i Monelijev hemijski centar za čula, pokazala je da miris muškog znoja ima merljive efekte na ženske subjekte. Muški znoj može popraviti njihovo raspoloženje, smanjiti tenziju i povećati osećaj opuštenosti, baš kao i veoma uticajni luteinski hormon.
„Ova otkrića po prvi put dokumentuju raspoloženje i neuroendokrine efekte muških feromona na žene“, tvrdi istraživač, dr Džordž Preti.
Postoje i dokazi o hormonima sa daleko bržim efektima. Cilj istraživanja obavljenog na Ludvig-Bolcman institutu za urbanu etologiju u Beču, bio je utvrditi da li zaista postoji miris straha. Subjekti su ispod pazuha nosili posebne uloške dok su gledali užasne horor filmove i sasvim neutralne filmove koji ne pobuđuju strah. Posle je od subjekta zatraženo da na osnovu mirisa uložaka koje su drugi nosili ispod pazuha, pokušaju da prepoznaju koju su vrstu filma ljudi gledali: horor ili neutralne. Zanimljivo je ali su uspeli, iako su miris identifikovali kao agresivnost a ne kao strah.
U ovo istraživanje se umešao i Pentagon. Studija pod imenom „Identifikacija ljudskih hormona za uzbunjivanje“, govori o pokušaju da se precizno izoluju tačne hemikalije koje se oslobađaju kad čovek oseti napad straha. Ti hemijski senzori za strah se zatim mogu iskoristiti za uočavanje potencijalnih terorista pre nego što izvrše napad. (Ova taktika ne bi uspela na aerodromu prepunom nervoznih putnika.)
Aktivni ljudski feromoni još uvek nisu izolovani. Znamo da ih proizvode apokrine žlezde koje podsećaju na znojne žlezde koncentrisane ispod pazuha, ali takođe povezane i sa svim vrstama ljudskih dlaka. Njihov sekret je bez mirisa, ali dejstvo bekterija stvara onaj neprijatni, oštri miris.
Feromoni seksa se rutinski koriste kod životinja. Farmeri redovno koriste feromone veprova kada veštački osemenjavaju krmače, kako bi pospešili procenat uspešnosti oplodnje. Kod ljudi, međutim, to nije tako jednostavno. Feromoni koji privlače suprotni pol a koji se u ogromnim količinama prodaju na Internetu, bazirani su na različitim hormonima i hemijskim sekretima vezanim za reprodukciju životinja. Nije dokazano da i jedan od njih deluje na ljude.
Možda je bolje da za provod, onda, stavite afteršejv koji ste baš dobili… Imaće bolji efekat nego „efikasni“ kupovni feromoni.
