U krateru Kepler, prečnika 35 kilometara, svetla se redovno pojavljuju
Vekovima se na Zemljinom satelitu vide neobični svetlosni fenomeni. Još nijedna naučna hipoteza nije uspela da ih objasni
U noći između 19. i 20. aprila 1787. godine veliki astronom Vilijem Heršel (otkrio je planetu Uran) video je, posmatrajući Mesec, na delu njegove površine koji je bio u senci, tri svetle tačke. Dve su bile slabije, a jedna vrlo snažna. Heršel je pretpostavio da su u pitanju erupcije vulkana. Tri godine docnije, tokom jednog pomračenja Meseca, video je 150, kako je zabeležio: »crvenih tačaka, sjajnih, malih i okruglih.« Dodao je da su blistale kao užareno ugljevlje pod slojem pepela.
Slične stvari su tokom godina više puta zabeležene. »Američki časopis za nauku i umetnosti« objavio je 1822. godine rezultate nezavisnih posmatranja dvojice naučnika svetle tačke u krateru Aristarh. Ali, odbacio je hipotezu o vulkanskim erupcijama kao »nesavremenu i neprihvatljivu nauci«. U časopisu je ponuđeno drugo rešenje – svetlost sa Zemlje se, rečeno je, odbija o naročito glatke površine na Mesecu.
Godine 1965, astronom Zdenjek Kopal obavio je istraživanje o svetlećim fenomenima na Mesecu i odabrao najzanimljivije: šesnaest u krateru Aristarh, desetak u krateru Kepler i više drugih u različitim oblastima Zemljinog satelita. U to vreme znalo se da je pretpostavka da na Mesecu ima živih vulkana naučno potpuno neosnovana. Satelit, koji je mnogo manji od Zemlje, odavno se ohladio i u njegovoj kori više nema zapaljivog materijala, a jezgro, u kojem je eventualno i mogao da se zadrži, nalazi se suviše duboko da bi moglo da dođe do erupcije.
Tokom obimnih istraživanja, Kopal je u arhivama otkrio i fotografije Meseca snimljene kroz crvene, zelene i infracrvene filtere koje su pokazivale svetleće fenomene na velikim površinama Keplerovog kratera i drugde. I sam je nekoliko puta opazio svetleće fenomene koji su obično trajali oko pola sata i često se ponavljali i naredne noći. Kopal je primetio kako se otprilike u isto vreme javljaju i snažne Sunčeve erupcije. Stoga je izneo pretpostavku da je bar deo svetlećih fenomena na Mesecu posledica uticaja energetskih čestica koje emituje Sunce na Mesečevu prašinu.
To objašnjenje, međutim, može da važi samo za »svetleće tačke« u senci, ali ne može da se primeni na blistave tačke koje su primećene i na svetlim delovima Mesečeve površine. S druge strane, ne objašnjava drugu odliku »svetlećih tačaka« – raznovrsnost boja koje variraju od tamno narandžaste do ljubičasto plave. Kopal je, prema tome, morao da zaključi da »postoji snažna sumnja da aktivnost Sunca izaziva još nerazjašnjene fizičke procese.«
Desetak godina kasnije, astrofizičar A.A. Mils ponudio je novu hipotezu koja se zasniva na postojanju »gnezda prašine« na površini Meseca. Na takvim mestima često se sakupljaju snažni elektrostatički naboji. Ako bi se pod površinom Meseca nalazili džepovi gasa – pretpostavio je Mils, moglo bi da se dogodi da se taj gas pod uticajem udarca meteorita ili pomeranja Mesečeve kore povremeno oslobodi. U tom slučaju, pod uticajem gasa gnezda prašine bi mogla da se zapale.
Milsova hipoteza se, mora se reći, zasniva na previše nagađanja. Čak i kada bi to bilo prihvatljivo, ona bi mogla da se odnosi na retke i sporadične fenomene, a ne nešto što se događa iz noći u noć, i što astronomi, od Heršela do Kopala, godinama posmatraju.
Zagonetna svetla zabeležena su i tokom intenzivnih osmatranja Meseca poslednjih decenija. Snimile su ih sonde, svemirske stanice i ljudske ekspedicije. Primetili su ih astronauti i pojavljuju se na fotografijama koje su na Zemlju poslali razni roboti. Do danas, međutim, ne postoji prihvatljivo objašnjenje tog fenomena.
