Da li gravitaciona sila može da oslabi? Nauka kaže da ne može, ali … Da li postoji “kosmička namera” i da li je naša visina u direktnoj vezi sa razvojem Univerzuma?
Nobelovac Pol Dirak verovao je da podudarnost određenih naročitih brojeva ukazuje na vezu između subatomske fizike i kosmosa. Premda se danas smatra da njegova teorija o podudarnosti brojeva nije tačna, ideja o vezi makro i mikro-sveta je potpuno prihvaćena.
Smatra se, naime, da je sila koju stvaraju kvantni procesi (zakoni koji vladaju u subatomskom svetu) uzrok širenja celog svemira. Teoretičari do sada nisu uspeli da izračunaju snagu te kosmičke sile standardnim metodama. Ali, uspeli su da naprave procenu pomoću Dirakovih specijalnih velikih brojeva – i taj rezultat je vrlo blizu onoga što su izmerili astronomi. To znači da je Dirakova “luda ideja” ipak na pravom putu…
Zašto je nemoguće slabljenje gravitacije?
U Dirakovoj originalnoj teoriji veza između subatomske fizike i kosmosa dovela je do predviđanja da gravitacija stalno slabi. Fizičarima je bilo potrebno dosta vremena da bi ustanovili da to ne može da bude tačno. Ako gravitacija stalno slabi onda je sila kojom Sunce privlači Zemlju u prošlosti bila jača, što bi značilo da je Zemlja bila bliža Suncu i time mnogo toplija. Osim toga, promena snage gravitacije uticala bi i na snagu nuklearne reakcije u Suncu: proračuni pokazuju da bi samo pet odsto snažnija gravitacija pojačala sjaj Sunca za 40 odsto. Zajedno sa manjom orbitom, temperatura na Zemlji morala je pre samo 600 miliona godina da bude veća od 100 stepeni – fosilni ostaci pokazuju da nije bilo tako.
Fino podešavanje svemira
Upadljiv primer kosmičke “namere”” daje broj “omega” koji predstavlja odnos gustine materije u svemiru prema količini materije koja je potrebna da bi gravitacija bila dovoljno snažna da zaustavi širenje svemira. Sadašnja posmatranja pokazuju da je omega 0,3 ali proračuni pokazuju da je u vreme Velikog praska iznosio tačno 1,0. Da je bio i manje od milijarditog dela drugačiji ili bi širenje svemira bilo prebrzo i galaksije ne bi mogle da se formiraju, ili bi gravitacija nađačala i kosmos bi se odavno urušio. Postojanje kosmosa zavisilo je od vrednosti koja je neuporedivo “tanja od dlake”.
Naduvavanje i pucanje Univerzuma
Najprihvaćenije objašnjenje eksplozije od pre 14 milijardi godina koju zovemo Veliki prasak poznato je kao “naduvavanje”. Po njemu uzrok Velikog praska je “kvantna vakuumska energija” koja se pojavljuje niotkuda i deluje kao antigravitacija “naduvavajući” svemir iz njegove originalne sub-sub atomske veličine. Druga verzija te teorije, koju je razvio ruski fizičar Andrej Linde, podrazumeva “haotično naduvavanje”: ono u svemiru stvara mnoštvo odvojenih oblasti (različitih svemira) od kojih neke mogu da podrže život.
Kako Svemir određuje našu visinu?
Američki fizičar Vilijem Pres izveo je osamdesetih godina XX veka iznenađujući dokaz antropskog principa: tvrdnju da je svemir odredio visinu ljudske vrste. Tvrdnja se zasniva na činjenici da su stvorenja koja idu na dve noge, kao ljudi, stalno u opasnosti da padnu i povrede se. Da smo mnogo viši udarili bismo o tle takvom silinom da bismo ostali mrtvi. Pres je ukazao da se to ne događa zbog dejstva dveju sila koje vladaju svemirom: gravitacija određuje energiju kojom udaramo o tle, a elektrostatična sila upravlja snagom atomskih veza koje čine naše kosti.
Proračuni na osnovu Presove tvrdnje pokazali su da je maksimalna bezbedna visina za ljude s obzirom na snagu dve spomenute sile svemira oko tri metra. Čak i najviši čovek u istoriji, Robert Vodlou (1918-1940) bio je visok u okviru tog ograničenja – 2,72 metra.
Foto: Pixabay
