U stvarnom svetu se decenijama unazad dešavaju neki sasvim nestvarni događaji koje zvanična nauka ne ume da objasni. A kad već ne ume, radije ih ignoriše nego da se njima bavi. Ipak, vreme čuda je počelo i hteli to ili ne, moraćemo da priznamo da su neobjašnjivi fenomeni deo naše svakodnevice.
Čarls Hoj Fort bio je pisac i istraživač neobičnih fenomena holandsko-američkog porekla. Početkom 20. veka, Fort je objavio veliki broj pažljivo dokumentovanih podataka koje je zvanična nauka ili ignorisala ili krajnje nevoljno pominjala. Njegov najpoznatiji rad je Knjiga prokletih iz 1919, gde je termin ’prokleti’ iskorišćen da bi se ukazalo na činjenice koje je zvanična nauka odbacila.
Fort je tokom trideset godina kopao po bibliotekama i arhivama Njujorka i Londona, neumorno čitajući i beležeći pojave koje su odudarale od zvanično uspostavljenih naučnih teorija. Prikupio je ogroman broj podataka o neobičnim vazdušnim fenomenima još pre nego što su postavljeni temelji avijacije. Među njegovim beleškama iz tog vremena su i pojave letećih objekata na nebu, identičnih današnjim NLO. Fort je bio ubeđen da “bića sa Marsa“ kontrolišu događaje na Zemlji i da je razlog zbog čega nikada ne srećemo naše „kontrolore“ taj, što oni jednostavno ne žele da razgovaraju sa svojim „domaćim životinjama“.
„Ljudi sa psihološkom potrebom da veruju u čudesa nisu ništa manje lakoverni niti ispunjeni predrasudama od onih ljudi koji imaju psihološku potrebu da ne veruju u čuda“, tvrdi pisac Kolin Vilson, komentarišući Fortovu knjigu.
Robert Liroj Ripli je bio američki strip crtač, svetski putnik i avanturista, autor čuvenog novinskog serijala Verovali ili ne! (Kod nas je ovaj serijal godinama objavljivao Politikin Zabavnik.) Prikazujući autentične nobičnosti iz čitavog sveta, Riplijev strip je postao glavni hit velikog broja američkih novina iz prve polovine 20. veka. On je finansirao objavljivanje nepoznatih kurioziteta i čak u većim gradovima osnovao muzeje koje je nazvao Čuditorijumi.
Bio je dobar poznavalac neobičnog i fantastičnog, neprestano tragajući za pričama bizarnog i čudnog sadržaja. Navodno je kao kućnog ljubimca držao 8,5 metara dugačku bou konstriktor, i uživao da po njemu skaču veverice dok crta svoj čuveni strip. Prema podacima sa zvaničnog Riplijevog vebsajta, „umro je u 58. godini dok je pripremao trinaestu epizodu svoje televizijske serije čija su tema bili smrt i posmrtni rituali. Onesvestio se tokom snimanja, pa su ga odneli u bolnicu gde je, odmah po dolasku, proglašen mrtvim. Kao uzrok smrti je naveden srčani udar.“ Danas se Riplijev strip serijal objavljuje u 200 novina i časopisa širom sveta. Svake godine, milioni ljudi posećuje njegove Čuditorijume.
Oba ova čoveka su posvetila živote beleženju međupovezanosti sveta prirode i sinhroniciteta – kapricima koje većina naučnika i istraživača ne priznaje. Ali zbog čega ni jedan od njih nije pokušao da detaljnije istražuje ove krajnje izazovne fenomene? Odgovor bi mogao da ima veze sa nedostatkom adekvatnih novčanih sredstava za istraživanje.
Nemački hemičar Fridrih Avgust Kekule je 1865. rekao da je prstenasti oblik molekula benzena otkrio nakon što je u snu imao viziju zmije koja guta sopstveni rep. Hajnrih Šliman, čovek koji je život posvetio pronalaženju Homerove Troje, 1873. je sanjao san u kome Jelena Torojanska oko vrata stavlja neobičnu zlatnu ogrlicu. Sledećeg dana je na lokalitetu gde je kopao primetio da nešto sija iz zemlje. Pažljivo uklanjajući vekovne naslage, Šliman je iskopao zlatnu ogrlicu do detalja istovetnu onoj koju je video u snu. Engleski hemičar ser Vilijam Kruks, 1861. godine je otkrio talijum. Njegovo istraživanje katodnih zraka je dovelo do pronalaska moderne televizije. Kruksov revolcionarni rad u ovoj oblasti postavio je temelje brojnim otkrićima koja su iz korena promenila hemiju i fiziku.
A onda je 1870. Kruks zaključio da su dužnost i obaveza naučnika da istražuju paranormalne fenomene. Iako se smatra pionirom sistematskog izučavanja vantelesng iskustva (astralne projekcije), Kruksovi dokazi o ovom fenomenu su toliko iritirali naučnu zajednicu, da je čak pokrenuta i rasprava kako bi mu se oduzelo članstvo u Kraljevskom društvu.
Sedamdesetih godina prošlog veka su Rasel Targ (pronalazač lasera) i Harold Putof (vodeći stručnjak za stanje kvantnog vakuuma) izveli nekoliko velikih eksperimenata na Naučnom institutu Stenford. Na kraju tih eksperimenata su obojica bili uvereni da Uri Geler, penzionisani policijski komesar Pet Prajs i umetnik Ingo Svon poseduju autentične psiho moći.
Džejms Rendi, čuveni mađioničar i profesionalni skeptik je 1980. pokrenuo obimno raskrinkavanje eksperimenata izvedenih na Stenfordu. Rendi je Targa i Putofa nazvao „Stanliom i Oliom paranormalnog“, tvrdeći da su njihovi eksperimenti vrveli od nekompetentnosti i obmana. Ipak, Rendi nije posedovao naučno znanje. Priznao je da je na Stenfordu u laboratorijskim uslovima ispitivano kako Uri Geler savija matal. Ali je istakao da je DARPA (američka odbrambena Agencija za istraživanje naprednih projekata) u kojoj je kao savetnik radio Andrija Puharić, takođe bila u kontaktu sa Gelerom, Prajsom i Svonom.
Pregled 14 aktivnih laboratorija za istraživanje paranormalnog, koji je 1978. godine obavio doktor Čarls Tart, otkrio je da su njih pet bile u kontaktu sa zvaničnicima i agentima američke vlade koji su prikupljali informacije o parapsihološkim fenomenima. U to vreme se znalo da je u finansiranje takvih istraživanja bilo ulagano najmanje nekoliko stotina hiljada dolara godišnje. Gotovo svi istraživači su insistirali da je korišćenje psi moći u špijunske i vojne svhe veoma realna mogućnost, a nekolicina naučnika je bila ubeđena da su postignuti i pozitivni rezultati.
Verovatno više nego u drugim oblastima naučnog istraživanja, ne samo rezultati već i informacije o tome ko finansira ovakva istraživanja su proglašeni tajnom. Barbara Honeger, bivši član osoblja Bele Kuće, na primer, izveštava da je i samu reč ’parapsihologija’ CIA klasifikovala kao tajnu. Zapravo, postojala je direktiva da se ova reč ne koristi u telefonskim razgovorima osim preko sigurne linije i da se svaki izveštaj u kome je napisana ova reč automatski klasifikuje kao tajna. Od svih vladinih službi, jedino je američka mornarica bila malo otvorenija kada su u pitanju parapsihološka istraživanja. Mornarica ih je prilično ozbiljno shvatila i finansirala. Na primer, podaci ukazuju da je 1975. mornarica finansirala istraživanje na Stenfordu čiji je cilj bilo utvrditi da li ekstrasensi mogu na daljinu da detektuju izvore elketromagnetnog zračenja. Godinu dana kasnije je finasirano još jedno istraživanje na univerzitetu Stenford, da bi se utvrdilo mogu li ekstrasensi da utiču na magnetometar. Rezultat istraživanja je bio pozitivan. O tome piše i doktor Džefri Mislov u knjizi Koreni svesnosti iz 1997.
Ako se danas još uvek sprovode istraživanja parapsiholoških moći (a nema razloga da se u to sumnja), agencije koje se njima bave rade u najvećoj tajnosti. Tolikoj, da ni jedna informacija već decenijama nije procurila. Još su poverljiviji podaci o eventualnim finansijerima. Koliko god dobra donela ova naša tehnološki napredna era, toliko je još bolje omogućila prikrivanje i čuvanje tajni.
Nobelova nagrada za mir je ustanovljena 1895. godine u čast švedskog hemičara Alfreda Nobela, pronalazača dinamita. Nobelovu nagradu zapravo čini šest međunarodnih nagrada koje se svake godine dodeljuju za fiziku, hemiju, fiziologiju ili medicinu, literaturu, ekonomiju i unapređenje mira u svetu. Ceremonije dodele i prateći banketi se smatraju najvećim međunarodnim događajima koji priivlače nepodeljenu pažnju sveta na Nobelove laureate. Nažalost, pronalazač dinamita je zaista naivno verovao da će sveopšti mir u svetu postati realnost. Jednom je rekao: „Čim ljudi otkriju da je moguće u trenutku uništiti čitave armije, sasvim sigurno će se okrenuti zlatnoj eri planetarnog mira.“ Nije mogao ni da zamisli da će nuklearno oružje veoma brzo zameniti pretnju koju je predstavljao njegov dinamit. Alfred Nobel je 1893. zapisao: „Želeo bih da deo svog bogatstva stavim na raspolaganje fondaciji koja će dodeljivati nagradu za mir svakih pet godina (recimo da će se dodeliti bar šest puta, jer ako nam ne pođe za rukom da reformišemo postojeći sistem za trideset godina, neizbežno ćemo potonuti u varvarizam).“
Više od sto godina kasnije, Nobelova nagrada za mir se i dalje dodeljuje kao primer skrnavljenja Nobelovog pisma i njegove volje. Neki kritičari smatraju da je samozvana nagrada za mir danas postala standardna reklama za velike proizvođače oružja. Nobel Industris Limitid je bila uspešna kompanija za proizvodnju eksploziva koju je 1870. osnovao Alfred Nobel. Kompanija se udružila sa Imperijalnom hemijskom industrijom 1927. i Akzo Nobelom 1994. Trenutno je Nobel Enterprajzis kolosalni hemijski konglomerat u Škotskoj, još uvek specijalizivan za eksplozive. Originalna lokacija podseća na komunu u kojoj ima toliko mnogo zaposlenih ljudi, da su banka, turistička agencija i zubar neophodni za funkcionisanje svakodnevnog rada. Nobel Enterprajzis sada je u vlasništvu Japanaca.
Kako je moguće da je industrija oružja glavni zagovornik nagrade za mir u svetu? Zar to nije isto kao kad bi bludnica postala promoter nagrade za čednost? Britanska princeza Dajana je jednom prilikom pokrenula pitanje nemoralnog angažmana Nobel Enterprajzisa u akciji za uklanjanje nagaznih mina. Ali princeza je mrtva. Gotovo je apsurdno što je organizacija princeze Dajane koja se bori protiv nagaznih mina postala dobitnik Nobelove nagrade za mir! To je tek jedan od brojnih skandala vezanih za Nobel Enterprajzis.
Nobelova nagrada se smatra najprestižnijom nagradom na planeti koju neko može dobiti. Ali je ona takođe i kontrolni faktor upravljanja akademskim istraživačkim fondovima. Ako nova ideja ili otkriće nisu na neki način od koristi industriji rata, jednostavno neće biti sponzorisani. A reči i dostignuća tih naučnika neće imati nikakvog odjeka na univerzitetima širom sveta.
Fort i Ripli nisu dobili akademske fondove za svoj rad i potencijalna istraživanja. Morali su o svom trošku da krstare kontinentima i prikupljaju materijal. Ali u današnje vreme, Internet je omogućio kontakte između običnih ljudi. Bar desetak senzacionalnih činjenica i „čudesa“ svakoga dana osvane na raznim ozbiljnim sajtovima. Ti slučajevi su verovatno tek vrh ledenog brega, što znači da širom sveta postoji najmanje pet hiljada anomalnih događaja godišnje. To nije beznačajan broj. Ali zvanična nauka i dalje nastavlja sa ignorisanjem i guranjem pod tepih svega što se ne uklapa u njihov način razmišljanja.
Kako je izvestio Asošijeted Pres, matematičar Stiven Hoking je izjavio da je papa Jovan Pavle II jednom prilikom poručio naučnicima da ne istražuju poreklo Univerzuma. Hoking je 2006. citirao papu koji je rekao: „U redu je proučavati univerzum i njegov početak. Ali ne bi trebalo istraživati sam početak jer je to bio trenutak kreacije i delo Boga“. Hoking je ironično dodao kako mu je drago što papa nije shvatio da je on već predstavio na konferenciji svoj rad u kome ukazuje kako je univerzum nastao. „Nije mi se dopala pomisao da me predaju inkviziciji kako su to uradili Galileu“, naglasio je slavni naučnik.
Te papine „instrukcije“ koje Hoking pominje, ne uklapaju se baš najbolje sa jevanđeljima. U jevanđelju po Mateju (7:7) stoje Isusove reči, gde on savetuje: „Ištite i daće vam se; tražite, i naći ćete; kucajte i otvoriće vam se“. A u Lukinom jevanđelju (8:17) Isus takođe kaže: „Jer nema ništa tajno, što neće biti javno…“ Isus nam tako govori da tražimo i pitamo, ne da se zadovoljavamo nedostatkom znanja ili pogrešnim interpretacijama. Prema biblijskom Otkrivenju, čak će se i najveća od svih zagonetki – misterija Boga, razotkriti kada za to dođe pravi trenutak. Možda je to vreme mnogo bliže nego što mislimo.
Za nastavak klikni ovde
Foto: Pixabay
