Priroda naše stvarnosti je, pored suštine svesti, jedna od najvećih misterija u našoj potrazi za smislom… Fizičari su dugo pokušavali da objasne zašto je univerzum nastao sa uslovima pogodnim za razvoj života. Zašto fizički zakoni i konstante imaju vrlo specifične vrednosti koje omogućavaju da se razvijaju zvezde, planete i na kraju život? Ekspanzivna sila univerzuma, tamna energija, na primer, mnogo je slabija nego što teorija sugeriše da bi trebalo da bude – dozvoljavajući materiji da se sabije, a ne da se rascepi.
Uobičajeni odgovor je da živimo u beskonačnom multiverzumu univerzuma, tako da ne treba da se čudimo što je bar jedan univerzum naš. Ali drugi odgovor je da je naš univerzum kompjuterska simulacija, u kojoj neko (možda napredna vanzemaljska vrsta) štimuje uslove.
Poslednju teoriju podržava grana nauke koja se zove informaciona fizika, koja sugeriše da prostor-vreme i materija nisu fundamentalni fenomeni. Umesto toga, fizička stvarnost je u osnovi sastavljena od delova informacija, iz kojih proizilazi naše iskustvo prostor-vremena. Poređenja radi, temperatura „proizlazi“ iz kolektivnog kretanja atoma. Nijedan atom u osnovi nema temperaturu.
Otuda i eventualna i neverovatna mogućnost da bi ceo naš univerzum u stvari mogao biti kompjuterska simulacija. Ideja nije tako nova. Godine 1989, legendarni fizičar Džon Arčibald Viler, sugerisao je da je univerzum u osnovi matematički i da nastaje iz informacija. On je skovao čuveni aforizam „To iz bita“ (eng – It from Bit).
Filozof Nik Bostrom sa Univerziteta Oksford u Velikoj Britaniji je 2003. godine objavio je svoju hipotezu o simulaciji, u kojoj tvrdi da je zapravo velika verovatnoća da živimo u simulaciji. To je zato što napredna civilizacija treba da dostigne tačku u kojoj je njihova tehnologija toliko sofisticirana da se simulacije ne bi razlikovale od stvarnosti, a učesnici ne bi bili svesni da su u simulaciji.
Fizičar Set Lojd sa Masačusetskog instituta za tehnologiju u SAD podigao je hipotezu simulacije na sledeći nivo sugerišući da bi ceo univerzum mogao biti džinovski kvantni računar. A 2016. godine, poslovni magnat Ilon Mask izjavio je: „Najverovatnije smo u simulaciji“.
Dokazi kvantne mehanike
Postoje dokazi koji sugerišu da bi naša fizička stvarnost mogla biti simulirana virtuelna stvarnost, a ne objektivni svet koji postoji nezavisno od posmatrača.
Svaki svet virtuelne realnosti će se zasnivati na obradi informacija. To znači da je sve na kraju digitalizovano ili pikselizovano do minimalne veličine koja se ne može dalje podeliti: na bitove. Čini se da ovo oponaša našu stvarnost prema teoriji kvantne mehanike koja vlada svetom atoma i čestica. Da postoji najmanja, diskretna jedinica energije, dužine i vremena. Slično tome, elementarne čestice, koje čine svu vidljivu materiju u univerzumu, najmanje su jedinice materije. Jednostavno rečeno, naš svet je pikselizovan.
Zakoni fizike koji regulišu sve u univerzumu takođe liče na linije kompjuterskog koda koje bi simulacija sledila u izvršavanju programa. Štaviše, matematičke jednačine, brojevi i geometrijski obrasci prisutni su svuda – čini se da je svet potpuno matematički.
Još jedan kuriozitet u fizici koji podržava hipotezu simulacije je maksimalna granica brzine u našem univerzumu, a to je brzina svetlosti. U virtuelnoj stvarnosti, ovo ograničenje bi odgovaralo ograničenju brzine procesora ili ograničenju snage obrade podataka. Znamo da preopterećen procesor usporava računarsku obradu u simulaciji. Slično, teorija opšte relativnosti Alberta Ajnštajna pokazuje da se vreme usporava u blizini crne rupe.
Možda najpovoljniji dokaz hipoteze simulacije dolazi iz kvantne mehanike. Ovo sugeriše da priroda nije „stvarna“: čestice u unapred određenim stanjima, kao što su specifične lokacije, naizgled ne postoje osim ako ih zaista ne posmatrate ili merite. Umesto toga, one postoje istovremeno u mešavini različitih stanja. Slično, virtuelnoj stvarnosti je potreban posmatrač ili programer da bi se stvari dešavale.
Kvantno preplitanje takođe omogućava da dve čestice budu sablasno povezane tako da ako manipulišete jednom, automatski i istovremeno manipulišete i drugom, bez obzira na to koliko su udaljene – pri čemu je efekat naizgled brži od brzine svetlosti, što bi trebalo da bude nemoguće.
Ovo se, međutim, može objasniti činjenicom da u okviru koda virtuelne realnosti sve „lokacije“ (tačke) treba da budu otprilike podjednako udaljene od centralnog procesora. Dakle, iako možda mislimo da su dve čestice udaljene milione svetlosnih godina, ne bi bile da su stvorene u simulaciji.
Princip ekvivalencije masa-energija-informacija
Pod pretpostavkom da je univerzum zaista simulacija, kakve bismo eksperimente onda mogli da primenimo unutar simulacije da bismo ovo dokazali?
Razumno je pretpostaviti da bi simulirani univerzum sadržao mnogo bitova informacija svuda oko nas. Ovi informacioni bitovi predstavljaju sam kod. Dakle, otkrivanje ovih bitova informacija će dokazati hipotezu simulacije. Nedavno predloženi princip ekvivalencije masa-energija-informacija (M/E/I) – koji sugeriše da se masa može izraziti kao energija ili informacija ili obrnuto – tvrdi da informacioni bitovi moraju imati malu masu. Ovo nam daje putokaz šta je to za čime tragamo.
Ove studije su 2022. godine dovele do objavljivanja eksperimentalnog protokola za testiranje takvih predviđanja. Eksperiment uključuje brisanje informacija sadržanih u elementarnim česticama tako što se one i njihove antičestice (sve čestice imaju „anti“ verzije sebe koje su identične, ali imaju suprotan naboj) eliminišu u bljesku energije – emitujući „fotone“ ili svetlosne čestice.
Postoje i drugačiji pristupi. Pokojni fizičar Džon Barou je tvrdio da bi simulacija stvorila manje računarske greške koje bi programer morao da popravi da bi se program nastavio. On je sugerisao da bismo takve popravke mogli doživeti kao kontradiktorne eksperimentalne rezultate koji se pojavljuju iznenada, kao što su konstante promena u prirodi. Dakle, praćenje vrednosti ovih konstanti je još jedna opcija.
Priroda naše stvarnosti je jedna od najvećih misterija. Što ozbiljnije shvatamo hipotezu simulacije, veće su šanse da ćemo je jednog dana dokazati ili – opovrgnuti.
