Šta bi sve mogla da učini DNK Isusa Hrista?

Tesline energetske ploče

Ako je (hipotetično), Isus imao potomke i raširio svoju DNK kroz ljudsku populaciju, šta bi to značilo? Koliko bi posebni bili njegovi eventualni potomci? I kakvu bi vrstu DNK Isus imao, uzevši u obzir da je njegova majka bila devica?

Ovo nisu neuobičajena pitanja na zapadu, mada na ovim prostorima verovatno jesu. Ni katolički ni protestantski teolozi ne misle da su pitanja uvredljiva. Pri tom se uopšte ne slažu kada se radi o odgovorima.

Slažu se, doduše, oko toga da Isus nije bio natprirodno biće. Doktrina o inkarnaciji (otelovljenju) tvrdi da je on bio u potpunosti ljudsko biće, što naglašava i Džon Hojt, profesor teologije sa univerziteta u Džordžtaunu.

U svetlu savremene biologije, to je prilično teško uklopiti sa bezgrešnim začećem i devičanskim rađanjem. Tačno je da se aseksulana reprodukcija (partenogeneza) događa kod nekih vrsta riba, insekata, čak i guštera, a kloniranje se veštački primenjuje kod sisara.

Ali ako su u Isusovom slučaju uključeni kloniranje ili partenogeneza, on bi onda morao da liči na Mariju. Za početak, bio bi žena, s obzirom da ženke na ovaj način uvek rađaju ženke.

Kod ljudi, ženke pakuju deo svoje DNK u dva parna X hromozoma, dok mužjaci imaju par od jednog X i jednog Y hromozoma. Ako ste muškarac, samo je jedan način na koji ste mogli da steknete svoj Y hromozom, a to je od biološkog oca.

Kako je, onda, Isus stekao svoj Y hromozom? Neki smatraju – a među njima je i protestantski teolog Vesli Vajldman sa univerziteta u Bostonu – da je Isus dobio svoj Y hromozom i polovinu DNK od svog ljudskog oca, najverovatnije Josifa. Ono što je dobio od Boga više je stvar duhovnog.

Drugi teolozi tvrde da je Bog, kroz čudo, lično morao stvoriti bar deo Isusove DNK. „To nije Božija sperma, već je Bog stvorio nešto nalik spermi i oplodio Marijinu jajnu ćeliju“, kategoričan je Ron Kol-Tarner, profesor i zaređeni sveštenik Prezbiterijanskog teološkog seminara u Pitsburgu. To je i stav većine teologa.

Ukoliko je to zaista slučaj, onda možda postoji i razlog za zabrinutost kada je u pitanju ideja o rasprostranjenosti te DNK kakva je izložena u filmu Da Vinčijev kod. Nauka nam govori da su tri milijarde karaktera genetskog koda koje nosimo u svojim ćelijama oblikovane tokom nekoliko milijardi godina evolutivnog razvoja. Nasuprot tome, ispada da je Isusova DNK specijalno stvorena pre samo 2.000 godina.

Čak i tako, ni ova čudesna DNK ne bi učinila da baš svi potomci iz Isusove loze postanu posebni. Krvne loze su, kroz istoriju, bile ograničene pravilima o prvorođenom, legitimnom sinu, ali istinsko biološko nasleđe ima tendenciju grananja.

Džozef Čeng, matematičar sa Jejla, pre nekoliko godina kreirao je kompjuterski model koji je imitirao dinamiku širenja ljudske populacije tokom poslednjih 40.000 godina. Zaključak koji se nametnuo je da su svi ljudi današnjeg čovečanstva imali iste pretke pre samo nekoliko hiljada godina. Ali geografske i društvene granice su nas sprečile da već pre 1000 godina podelimo iste pretke.

Ako se problemu pristupi iz drugog pravca, kaže Čeng, zaključićemo da su ti ljudi od pre 2.000 godina gotovo sigurno ostavili za sobom ili ni jednog jedinog, ili milione potomaka. „To je takozvani proces grananja. Ako se vaša linija nasleđivanja ne izgubi brzo i ako dostigne cifru od 20 ili više potomaka, u svakoj sledećoj generaciji taj broj će se približno duplirati.“

Ako bi glavna junakinja iz filma Da Vinčijev kod zaista bila potomak Isusa Hrista, onda bi to sasvim sigurno bili i milioni drugih ljudi širom sveta, tvrdi Džozef Čeng. I ne samo to – ta junakinja možda ne bi imala ni trunčicu Isusove DNK. Posle toliko generacija, Isusov genetski kod bio bi razblažen faktorom većim od trilion.

U genetskom kodu čoveka postoji samo tri milijarde hemijskih „slova“, koja se prenose na parče. Puka je šansa hoće li se neki geni preneti na sledeću generaciju, ističe Čeng. U krajnje neverovatnom slučaju da je Isusova DNK preneta na potomstvo, bila bi toliko “raštrkana” da teško da bi ikome pošlo za rukom da je otkrije.

Naravno, ovo su razmišljanja biologa i biohemičara – duhovna komponenta prevazilazi i njihove najsmelije hipoteze…